Место лобање рај постаде

Покајање, кајање за човека Цркве је непрестано стање чишћења, преумљења, узрастања у Божанској Љубави која побуђује непрестано отапање греховних окова душе. 

 

Констатација удаљења од пута ка Богу. Осећање потребе и носталгије да се Богу вратимо. Носталгија за лепотом заједништва ...са Христом, жеља да се промени садржај бића. Грех је одступање од самога себе. 

Грижа савести није покајање већ увид да смо погрешно поступали. Неопходно је да пођемо даље до покајања. Грижа савести често води у очајање које говори о недостатку вере (поверења) према Богу. 

Покајање је васкрсавање у нама чежње и жеље за нераскидивим јединством са Богом. Васкрсавање лика Божијег у нама. Човек је биће саздано за однос Љубави са Богом и другим човеком.

 

Све ово људи називају несигурношћу. Наша религија верује да су ово искушења од нечастивог.

 

Бол је душевна сила коју је Бог усадио у нас, а чији је циљ да донесе добро, љубав, радост, молитву. Уместо овог ђаво успева да ову духовну силу одвоји од духовне батерије наше душе и да је користи на зло, што ће рећи да изазива депресију, да душу доводи до тромости и чамотиње. Он мучи човека, поробљава га и чини да се он душевно разболи.

 

Ту постоји једна тајна треба да претворите сатанско дејство у добро дејство. То је тежак посао и за њег аје потребна извесна припрема. Та припрема јесте смирење. Смирењем привлачите благодат Божију. Предајете се љубави Божјој, богослужењу, молитви. Али и када чините све ово ништа нећете постићи ако нисте стекли смирење. Сва рђава осећања: несигрност, губитак наде, разочарење - која теже да овладају душом, нестају захваљујући смирењу. Ко нема смирење, него је себичан, не допушта да оспориш његову вољу, да га опоменеш или посаветујеш. Одмах се ражалости, нервира, бунтује, реагује жустро и препушта се депресији.

 

Овакво стање лечи се благодаћу Божјом. Душа треба да се усмери ка благодати Божјој. До исцељења ће дпћи ако она са чежњом заволи Бога. Многи који су за нашу Цркву свети претворили су депресију у радост кроз љубав према Христу. У ствари они су сву своју душевну силу, коју је ђаво хтео да сатре у њима, предавали Богу и тако је претворили у радост и весеље. Молитва и богослуженње постепено претварају депресију у радост будући да благодат Божија делује на душу. Овде је потребно да имаш снаге да добијеш благодат Божију, која ће ти помоћи да се сјединиш са Богом.

 

Потребна је вештина. Када се предаш Богу и постанеш једно са њим, заборавићеш злог духа који те је вукао отпозади па ће он презрен побећи. У наставку што се више будеш посвећивао Духу Божјем то ћеш мање гледати за собом па нећеш нми видети оног који те вуче натраг. Када те привуче благодат онда се сједињујеш са Богом. А када се сјединиш са Богом о предаш њему онда све друго нестаје. Ти све друго заборављаш и спасаваш се. Велика вештина и уметност или велика тајна - како се избавити од депресије и свега негатвног - састоји се у томе да се предаш љубави Божијој.

 

Депресивном човеку може да помогне рад као и интересовање за живот. Башта, биље, цвеће, дрвеће, природа, шетња у природи, пешачење - све то помаже човеку да се активира и да се у њему пробуде друга интересовања. Све то утиче као лек. Бављење уметношћу, музиком или нечим другим, такође веома добро утиче. Али ја посебан значај придајем интересовањем за Цркву, за богослужење, за озучавање Светог писма. Изучавајући реч Божију, човек се исцељује а да то и не примећује.

 

Испричаћу вам о једној девојци која је дошла ка мени убогоме. Патила је од ужасне депресије. Лекови јој ништа нису помогли. Све је запустила - и посао и кућу и све своје преокупације. Ја сам јој рекао оно што знам. Говорио сам јој о љубави Христовој која осваја душу, јер је благодат Божија испуњава и мења. Објашњавао сам јој да је демонска она сила која обузима душу и претвара душевну снагу у депресију, савлађује је, мучи и упропашћује. Саветовао сам је да се бави разним делатностима, као на пример, музиком, која јој се некада свиђала. Више сам јој међутим нагласио значај обраћања Христу и љубави према Христу. Јос сам јој рекао да у нашој Цркви постоји терапија љубављу према Богу и молитвом, али љубављу и молитвом које су плод искрене чежње. То је тајна терапије. Тако то сматра наша Црква.


 Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита

"Ето,ја вас шаљем као овце међу вукове. Будите, дакле, мудри као змије и безазлени као голубови! А чувајте се од људи јер ће вас предати судовима, и по синагогама својим тући ће вас. И пред старешине и цареве изводиће вас мене ради за сведочанство њима. и незнабожцима. А кад вас предаду не брините се како ћете или шта ћете говорити: јер ће вам се у онај час дати шта ћете казати. Јер нећете ви говорити, него ће Дух Оца вашега говорити из вас. А предаће брат брата на смрт и отац сина; и устаће деца на родитеље и побиће их. И cвu ће вас мрзити због имена мога; али који претрпи до краја тај ће се спасти".

 

(Матеј 10, 16-22; Зач. 36)

 

Бити заиста човек у овоме свету, то је бити као овца мећу вуковима, јер "сав свет у злу лежи" (Јн. 5, 19). Говорио сам, да поновим, то треба да запамтите добро: овца међу вуковима је у опасности са две стране. Прва је да је вуци онемогуће, односно да је раскину. Зато вас Син Божији не шаље. Друга је опасност да овца видећи и закључивши да се међу вуковима не може одржати друкчије него само као вук, да и она постане вук, да наоштри зубе, да научи да урла, папке претвори у канџе и од овце постане вук. Христос нас не шаље ни за то, него да ми својом вером и животом по тој вери приволимо вукове да постану овце Христове, ако хоће.

 

Да се ослободимо обеју опасности, Христос даје решење и каже: "будите, дакле, мудри као змије и безазлени као голубови". Мудрост ће вас сачувати да вас вуци не онемогуће, да вас раскину. А безазленост, доброта, ће вас сачувати да ви не постанете вуци. С друге стране то значи и то да ми своје умне, разумне способности можемо да развијемо све више и више, бесконачно, али под условом да паралелно са тим развијемо у себи и доброту, јер ће онда доброта давати равнотежу. Ум је, што је овога света, које гледају заједно с нама и муве и пчеле са својих хиљаду очију. Али ми умом видимо оно што не могу да виде, то су оне унутрашње духовне стварности и вечност.

 

Али ум је хладан. Сече понекад кроз срце, поред срца. Доброта је насупрот томе топла, али слепа. У нашем народу се, то понављам, каже: Добар и луд браћа. Тј. ако је неко само добар а мале памети, свако га не само искоришћава него и исмејава, подмеће му ногу. Е, да не би нам ум прешао у злоћу, што кажу, а доброта да не би прешла у глупост, треба сјединити и ум и доброту. То је прави човек еванђелски, права личност хришћанска православна. И ум и доброта.

 

У опасности смо да човек развија ум, а заборави на доброту или је то по њему за мање, ниже људе, и упропасти дабоме свој живот и живот својих ближњих. Јер, сви ти велики злочинци, преваранти, они имају развијен ум и често велике способности и школске чак, разрађене. А дабоме, доброта што рекох и она је недовољна и мањкава.

 

Ту је дакле решење за човека хришћанина. Развијати ум од Бога нам дат и њиме смо поред другога ми различити од осталих живих бића који имају само инстинкте. Имамо и ми инстинкте, али имамо ум дарован нам од Бога и чиме нас је Он уздигао. Имамо и срце и вољу и слободу.

Нека Господ поучи нас и помогне да увек имамо и развијамо ум и доброту, Њему за славу, нашој породици, нашем народу и свему човечанству на корист, а нама и њима на спасење. Бог вас благословио!