Pomaze Bog!
Dragi posetioci,
velika nam je cast sto odvajate svoje dragoceno vreme citajuci tekstove i gledajuci snimke tj filmove koje Vam ostavljamo. Nemojte zameriti ako je bilo kakvih propust. Datcemo sve od sebe da ovaj blog bude sto bolji.
Svako dobro od Gospoda Vam zelimo!
Шта је покајање? - Владика Порфирије
Молитва и богослужење претварају депресију у радост
Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита
О безазлености и мудрости - Патријарх Павле
SAMOUGAĐANjE
Na duh čovekov najtešnje naležu uze svestranog samougađanja, koje je svojstveno našem biološko-duševnom biću. Te su uze tačka međusobnog povezivanja i drugih uza, koje dolaze od sveta i đavola. Zato je veoma važno ali i veoma teško raskinuti okove samougađanja. Jer, budući da neobraćeni živi isključivo biološko-duševnim životom, uze se sa te strane rastežu i mnogostruko i raznoliko spliću onoliko koliko daleko seže život kao biološko-duševna stvarnost. Da bismo razumeli kako se raskidaju ti okovi duha, treba uzeti u obzir da ono čemu prianja ovaj život, čime se hrani i u čemu se pretežno izražava, predstavlja za njega čvrst oslonac na kome se utvrđuje i na kome stoji bez straha od poraza, na poraz čak ni ne pomišljajući niti ga očekujući. Kada se čovek, na primer, pristrasti umetnosti, biološkom življenju ili učenosti, i za to stane sav da živi, on u tome nalazi oslonac i prebiva svim snagama, mislima i nadama. Budući da odatle zatim proističe sav samougodljivi život koji sapinje duh, ovaj oslonac samougađanja, prirodno, postaje temelj čvrstine i jačine uza koje ono namiče na duh, i takoreći tačka za koju se uze pričvršćuju. Zato, naprotiv, da bi se čovekov duh oslobodio okova samougodništva, probuđujući božanstvena blagodat obično i ruši oslonce samougodljivog egoizma. Poljuljavši ih iz temelja, blagodat zapravo razlabavljuje uze i omogućava izmučenom i izmoždenom duhu da podigne glavu.
Mnogi su oslonci našeg samougodništva. Svoje uporište ono nalazi i u samom našem biću, tj. u telu i duši čovekovoj, i u stvarima kojima se hrani naš spoljašnji život, i uopšte u svekolikom poretku naše svakidašnjice. Takvo je plotougodništvo u raznim vidovima - slastoljublje, Sklonost ka raskoši, pohotljivost, lenstvovanje, strast za zabavama, žitejeko mnogobrižje, častoljublje, vlastoljublje, vidiva poslovna uspešnost, imućnost, lagodan način života, vrednost društvenih veza, svetovnost spoljašnjih odnosa sa ljudima, pristrašće prema umetnosti i raznim veštinama, strast za poduhvatima svake vrste. Sve to u svojim najrazličnijim vidovima sazdaje čvrst oslonac našem egoizmu, koji uveren u svoju bezbednost i postojanost, spokojno na njemu počiva i, obilno se hraneći, narasta iz dana u dan kod jednoga pretežno na ovom polju, kod drugoga na onom. Spasavajuća Božija blagodat, pak, da bi grešnika probudila iz usnulosti, svoju silu upravlja na razorenje uporišta na kome se utvrdio i na kome počiva svojim egoizmom. Evo šta u tim slučajevima blagodat čini: Onoga ko je sputan ugađanjem telu, baca u bolesti i, raslabljujući mu telo, daje njegovom duhu slobodu i snagu da dođe k sebi i otrezni se. Onoga ko je zaslepljen svojom lepotom i snagom, lišava lepote i održava u stanju iznemoglosti. Onoga ko se uljuljkuje vlašću i moći, podvrgava ropstvu i uniženju. Onome ko mnogo polaže na bogatstvo, ona to bogatstvo oduzima. Onaj, pak, ko visoko mudruje, biva osramoćen kao neko ko malo zna. Čoveku koji se oslanja na postojanost veza, te se veze kidaju. Onaj ko se uzda u to da će uspostavljeno stanje stvari oko njega biti večito, doživljava da smrt ljudi ili gubitak neophodnih stvari to stanje naprosto razore. Kako bi se, uostalom, oni koje u uzama bezbrižja drži spoljašnja sreća, i otreznili ičim drugim do žalostima i nesrećama?! I nije li radi toga sav naš život ispunjen nedaćama - da bi sadejstvovao Božijoj nameri da nas drži u trezvenosti?!
Sva takva rušenja oslonaca bezbrižnog samougađanja predstavljaju životni obrt, koji deluje zapanjujuće i spasonosno zato što je svagda neočekivan. U tom pogledu, najdelotvornije je osećanje životne opasnosti. To čuvstvo svojom silovitošću raslabljuje sve uze i u samom korenu saseca egoizam, i čovek više ne zna gde bi... Takav učinak imaju i teške životne okolnosti i osećanje sveopšte napuštenosti. Tako čovek ostaje najzad nasamo sa sobom i od svoje krajnje ništavnosti smesta se usmerava ili obraća - Bogu.
Руски филм "Чудо"; према истинитом догађају
† Патријарх Павле - Парастос новомученицима Пребиловачким
Осмех блаженопочившег Старца Јосифа (1921-2009).
Moшти Светог Александра Свирског - Александр Свирский
Свети Серафим Саровски
Свети aва Јустин Поповић
Свађа два монаха
Била два монаха,који су четрдесет година живели у истом манастиру а да се никад нису посвађали. Једног дана први је рекао другоме:
"Не мислиш ли да би требало бар једном да се посвађамо?"а овај је узвратио:"Зашто да не?Око чега ћемо се свађати?"Ајмо око овог хлеба"предложио је први."Уреду,свађајмо се око хлеба. Како се то ради?" "Овако", рекао је први монах."Овај хлеб је мој,шта ћеш сад?" "Задржи га"рекао је други .
„А ко је ближњи мој?“
Законик, приступивши к Исусу, запита Га: „Учитељу, шта ми треба чинити да наследим живот вечни?“ А он му рече: Шта је написано у Закону? Како читаш? А он одговарајући рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим; и ближњега свога као самога себе.“ (Лк. 10:25-27).
Али, једна је ствар познавати Закон, а друга – испуњавати га; једна је ствар – слушати заповести Божије, а друга испуњавати их. Зато законик и пита Господа: „А ко је мој ближњи?“ Њему није све јасно у тој заповести: за њега је она сувише апстрактна. И Господ му одговора причом – о томе како је неки човек запао у руке разбојника, био пребијен и лежао, изранављен и окрвављен покрај пута. Поред њега путем прођоше и свештеник и левит, али се обоје окренуше од њега, претваравши се да га нису видели. И само Самарјанин, видевши несрећника, сажали се над њим, преви му ране, стави на своје магаре, довезе га до најближег града, смести у гостионицу и плати да га негују. „Шта мислиш, дакле, који је од оне тројице био ближњи ономе што беше запао међу разбојнике?“ – запита га Господ. А он рече: Онај који му милост учини.“ (Лк. 10:30-37). Тако је Господ навео пример Самарјанина – човека који није припадао „истинској“ вери, богоизабраном народу Израиљском. Јудеји су се према Самарјанима односили са презрењем, нису их додиривали, нису разговарали са њима. Отуђење је било толико, да би јудејац радије умро од жеђи, него напио воде из рукуСамарјанина.
Слично гнушање према људима, који су припадали другим народима, другој вери, било је дубоко страно Христу. Током свог земаљског живота, Он је свесно пеовладавао баријере, које су биле саздане човечијим рукама. Господ је објашњавао да се примери човечије доброте се сурећу код свих народа, да Закон и заповести Божије испуњавају људи најразличитијих националности и разних вероисповести.Тако је и у данашње време могуће бити православни верујући хрушћанин, а не живети по заповестима Божијим, а могуће је припадати другој вери, али испуњавати заповести Христове. Православни хришћани, гордећи се тиме, што припадају изабраном стаду Божијем, често гледају на те људе са презрењем, говорећи: „Зар се може спасити католик, протестант, муслиман или атеиста?“ Као да, тобоже, чињеница што је неко друге вере или атеиста, већ прецртава читав његов живот, обесцењујући сво добро које су чинили.
Наш Господ није био такав! Он је могао да критички говори о фарисејима и књижевницима , који су знали напамет Свето Писмо, али нису чинили ништа да би га испунили, који су се бринули о хиљаду неважних прописа који се тичу споњашњег начина живота, али су запостављали, како је говорио Господ: „претежније у Закону: правду и милост и веру“ (Мт. 23:23), тј. праведност, милосрђе у односима ка ближњима и веру, изражену делима.
Навешћу, у својству примера, случај из сопствене пастирске праксе (а сличних случајева било је, авај, много.) Живео сам тада у пустој литванској провинцији и био стрешина четири мале парохије, које су се налазиле на великом растојању једна од друге.
Једном су ме замолили да одслужим парастос на руском гробљу, до којег је требало јако дуго путовати аутомобилима, пошто туда није пролазио аутобуски саобраћај. Одслужио сам парастос са појцем, присуствовало је више од стотину људи, који су допутовали са тридесет аутомобила. Када се парастос завршио, стуштио се пљусак. Упитао сам, може ли нас ко од њих одвести до најближег насељеног места. Али, један за другим, почели су пажљиво да се извињавају, говорећи да су, на жалост, јако заузети, да их у ресторану чека ручак поводом помена, и да иду у супротном смеру. Појац и ја упутили смо се по пљуску сеоским путем, не знајући чак, ни у ком смеру треба да идемо. Прошли смо сасвим мало и одједном, сустигао нас је аутомобил и предложили су нам, да нас поведу где нам треба. У аутомобилу је био пар старијих литванаца, који су присуствовали помену. Упитао сам их, да ли су и они позвани у ресторан. Они су одговорили: „Позвани смо, али за нас је важније да учинимо услугу православном свештенику, него да идемо у ресторан.“ То су били једини католици међу стотину православаца. Па, ко се у том тренутку показао као мој ближњи?
То, што је Христос говорио пре две хиљаде година – у историјском, религиозном и националном контексту Свог времена – актуелно је и данас. И међу нама има књижевника и фарисеја, који се горде својој припадности “истинске“ вере. Замислимо се: ко ће први ући у Царство Божије – они, који су тако уверени у своје спасење, да су спремни да све остале осуде на вечне муке, или они, који не припадајући истинској вери, извршавају дело Божије – то дело, за које ми тако често показуемо да смо неспособни да га извршимо?
Игуман Иларион (Алфеев). «Человеческий лик Бога. Проповеди“.
Време чуда
СВЕТИТЕЉ КОЈИ НИЈЕ ОПРОСТИО
Изван манастира, на великој клупи где су монаси седели после службе, опружио је своје уморно тело стари Авакум седе браде. А када га угледаше млађи монаси, брзо се окупише око њега да поберу речи љубави. Ретко је стари Авакум излазио у двориште, те тако монаси нису имали прилике за то.
- Који је грех највећи, Старче? запита отац Нил.
- Злопамћење је, одговори Старац, веома велики грех, толико велики да нас може лишити и самога Раја.
- Раја? Значи толико је велик? прекиде га млади монах Гаврило.
- Сећам се, настави Старац, једне приче из мученичких страдања древних хришћана.
Сви монаси заузеше бољи положај да чују душекорисну причу старог Авакума.
„Налазимо се у доба цара Валеријана. У једној далекој земљи на Истоку живео је један хришћански свештеник по имену Никифор. У том је граду живео и један други свештеник, Саприкије, кога је са Никифором везивало духовно и хришћанско пријатељство. Свештеник Саприкије био је Никифоров духовни водич. Али, Ааво је мрзео пријатељство ова два духовна брата. Некаква клевета која је доспела до ушију свештеника Саприкија била је довољна да раскине њихову хришћанску везу. За главног кривца клеветања сматран је Никифор, па свештеник Саприкије не само што није желео да га види својим очима, него га и смртно омрзну.
Много је пута Никофор покушао да му се приближи. Узалуд. Саприкије није хтео ни да чује. Слао је и друге људе да га убеде да поново постану пријатељи. Али ништа од тога. Страст злопамћења беше га заслепела. И што је време више пролазило, то је свештеник постајао све тврдоглавији.
Тада у Источним областима изби велики прогон Хришћана, жешћи од било којег до тада познатог. Младићи и старци, дечица и жене, одвођени су на стадионе и у арене да пострадају због љубави према Христу. Међу Хришћанима ухватише скоро међу првима и свештеника Саприкија и ставише га на муке да се одрекне своје вере. Одведоше га до Зевсовог златног кипа, али овај одби да му принесе жртву. Стога га бацише у тамницу где наставише да га муче још више.
Никифор гледаше свештеникова страдања и са много новаца убеди чувара да га пусти да уђе у тамничку ћелију.
- Опрости ми, оче, рече му плачући, ја сам крив за све. Опрости ми.
- Никада, рече Саприкије још тврдоглавије.
- Али, ускоро ћемо се раздвојити заувек. Како да се растанемо са непријатељством међу нама? Опрости ми, рече поново Никифор преклињући га.
- Никада. Одлази сместа. Чувару, одведи га, молим те, одавде, немам више ништа да му кажем, одговори одсечно Саприкије.
Никифор се збуни. Од Саприкија није очекивао толико супротстављање, нарочито сада, у тренуцима страдања. Тешка капија се затвори за њим, и Никифор се упути својој кући.
Следећег дана један војник читаше свештенику смртну пресуду. А џелат спремаше мач да му одруби главу.
- Опрости ми, викао је Никифор из мноштва народа које се беше сакупило.
- Никада. Никада, понављао је оштро Саприкије.
- Опрости ми, био је упоран Никифор. Али се Саприкијев одговор није мењао..
Међутим, Бог није хтео такве мученике. Нико не улази у Рај ако пре тога нема у себи љубави. Због тога Бог одузе од Саприкија своју благодат. Овај тада осети као да се пробуди из некаквог дубоког сна. Као да није знао због чега се ту налази везан. Без Божије благодати бејаше само један обичан човек.
- Ма шта ја то овде тражим? запита знатижељно Саприкије.
- Ти си осуђеник јер си Хришћанин и јер си одбио да идолима принесеш жртву, рече џелат гласно.
- Не, ево принећу жртву, принећу жртву, одговори уплашено Саприкије који беше изгубио Божију благодат.
Мноштво оста слеђено. Никифор се запањи. Управи свој поглед према небу и виде једног анђела спремног да овенча мученика. Али, када Саприкије порече Христа, венац остаде тамо чекајући неког новог мученика.
Тада Никифор излете из мноштва и чежњом мученика узвикну џелату и сакупљеној гомили.
- Христос данас жели једног мученика. Ја сам Хришћанин. Напред, дакле, шта чекаш? одруби ми главу. И тако Саприкијево место заузе Свети Никифор".
Сви остадоше непокретни, а Старац, завршавајући своју приповест, рече:
- Ово је, децо моја, прича из мученичких страдања првих Хришћана. Да се чувате, дакле, злопамћења и да молите Бога да нас испуни љубављу.
Млади монах, отац Гаврило, прекрсти се и помоли да му Бог подари љубави.
- Без љубави, дете моје, не можемо сведочити Христа нити мученички страдати за њега, рече опет Старац.
Монаси целиваше руку старом Авакуму и упутише се својим келијама добивши много овом причом.