Jeromonah Vitalije
Православно монашење
Sveti Vasilije Ostroški - Svetitelj na grobu svoje Svete majke Ane
МОЋ ВЕРЕ
Вера је, дете моје, за човека све и сва. Без ње човек не живи, стално је изнова говорио Старац са густом седом брадом, младом калуђеру који је тога часа чистио остатке пепела.
- А докле може да стигне ова вера, Старче? прекиде га у недоумици млади монах.
- Не можеш је измерити, одговори Старац. Зависи од тога колико ко воли Бога. Колико волиш, толико верујеш и колико верујеш, толико волиш.
- Не могу то да разумем, поново рече млади калуђер.
- Па ипак, врло је једноставно. Довољно је да оставиш своје срце слободним да заволи Бога, рече Старац и вадећи своју бројаницу поче молитву.
Пролазили су дани у скромној колибици која се налазила у близини једног градића. Свет је прилично често долазио у малу молчалницу да чује Старчев савет, да подели своје проблеме и да чује коју душекорисну реч. Чак су и сиромашни просјаци долазили и просили мало хлеба или било шта друго што би се затекло у малој колибици.
Те године, међутим, град је уништио летину земљорадника, и народ поче да гладује. Сељани нису имали посла, мајке нису имале ништа да скувају а деца су се вртела гладна. Туга и несрећа свуда. Сви су се упућивали према племенитом Старцу који је стално давао од оно мало хлебова који су му још преостали. А бескрајни низ гладних сељана све више се увећавао. Од истока до запада сиромаси су у тој малој кућици налазили љубав и саосећање.
- Старче, векне понестају. Немамо да им дамо ништа. И ми ћемо гладовати, говорио је млади калуђер.
- Бог, дете моје, који је нама послао своју малу браћу, побринуће се и за нас да не гладујемо, одговараше предобри Старац.
Време је пролазило а гладних је било све више и више. Једнога дана млади калуђер, веома тужан због стања које је владало, дође и рече Старцу:
- Аво, желим да поделимо надвоје наше хлебове. Да ми даш колико ми припада. И од сада да дајеш само од својих. Ја не желим да гладујем.
Старац је био изненађен. Није очекивао овакво реаговање свог послушника.
Ипак, да га не би онерасположио, подели хлебове надвоје, даде и више свом послушнику, а надаље даваше милостињу од својих векни.
- Нећу да гладујем, мрмљао је послушник. Ако жели, нека гладује Ава. Просјацима никад краја, а векнама се крај већ назире.
- Те године зима је била тешка. А просјаци никако нису престајали да долазе. Но, Бог, који је видео Старчево добро срце, благословио је векне и ових није понестајало. С друге стране, послушникове векне понестајале су веома брзо.
Једнога дана послушник бојажљиво поново отиде Старцу.
- Молим те, Старче, ако би хтео и ти да опет једемо заједно, рече и обори свој поглед.
- Са задовољством, рече Старац не додајући ништа више. Несрећа се, међутим, настављала. Просјаци нису престајали ни вечером да узнемиравају Старца. Али Старчево срце било је препуно љубави која никада није престајала.
А послушник поче поново да гунђа незадовољан.
- Ево, векне понестају. Ма зар је могуће да непрестално дајемо?
- Дете моје, Бог нас неће оставити да гладујемо, говораше Старац покушавајући да смири нестрпљивог послушника.
Био је зимски дан и послушник је сишао да очисти просторију у којој су месили хлеб. Гледао је полице, које су некада биле пуне врућих векни хлеба, а сада угледа само једну векницу. Барем имамо још једну. Пошто је завршио попе се горе и седе са Старцем да плету корпе. Напољу је беснео ветар па се куцање на вратима није добро чуло.
Чуо га је послушник, али не рече ништа. Биће да је то опет неки изгладнели и да ћемо му дати последњи хлеб. - Неко куца, рече Старац.
- Не, то је ветар, рече послушник.
- Па ипак неко јесте, рече Старац и устаде да отвори, читајући срце свог послушника.
Један сиромашни просјак, помодрео од зиме, тражио је мало хлеба.
- Причекај овде. Стани мало, рече Старац и даде знак свом послушнику да приђе ближе. Сиђи доле и донеси једну векну, рече му.
- Не долази у обзир. То је наш последњи хлеб. Остаћемо без хране. Гладоваћемо, одговори послушник.
- Молим те сиђи и погледај боље, био је упоран Старац.
- Али мало пре сам силазио и знам да имамо само једну векну, рече задрто послушник.
- Иди, дете моје, и имај поверења у Бога, додаде Старац. Послушник се невољно упути према просторији у којој су држали хлеб. Али како прилажаше, осећаше неки неодољиви мирис који се ширио одајом.
- Немогуће, то се моја глад игра са мном, помисли послушник. Па ипак, подрум је мирисао на врућ хлеб. Улазећи унутра збуни се. Цела просторија је била пуна векни хлеба које су се пушиле. Сместа отрча назад к Старцу.
- Старче, узвикну успаничено послушник. Опрости ми. Сада разумем докле може да стигне вера у Бога.
- Тако је, дете моје, рече му Старац. Колико смо милостиви, толико ће нам и Бог бити милостив. Колико дајемо, толико нам даје Бог.
- Од онога дана послушник би послушао све што би му Старац говорио и имао је поверења у Бога. Онај који је слао гладне у њихову келију, не би оставио монахе да гладују.
БОЖИЈЕ СТАРАЊЕ
У дубинама Јудејске пустиње, у Палестини, налази се манастир Аве Теодосија који је он саградио у 5. веку. Како су године пролазиле манастир је постао велики, са много отаца који су се старали о старачком дому, радионицама, дому за сирочад и дому за сиромашне који су постојали у оквиру манастира.
Но, када је први пут основано, ово општежиће је било веома сиромашно. Често су се оци суочавали са проблемима, а не мало пута нису имали ни оно најнужније за своје одржање. Међутим, њихова вера у Бога и молитве њиховог Старца, Светог Теодосија, увек су им помагале и избављале их из тешких тренутака.
Једне Велике Суботе монаси су се сусрели са тужним стањем. У манастиру није било никаквих намирница, чак ни просфоре за Божанску литургију. Тражили су и поново тражили, али нису нашли ништа. Време је пролазило и приближавао се велики тренутак Васкрсења. Одлучили су да те празничне сјајне вечери не једу, јер их је
на то обавезивала ситуација. Али оно са чиме нису могли да се помире било је то да ће остати без Светог Причешћа. Узалуд су поново почели да траже неку заборављену флашицу са вином или неко парче хлеба. Било је немогуће да пронађу било шта.
Схвативши да су се нашли у потпуној немаштини, отишли су до свог Старца, Светог Теодосија, и испричали му о тешкој ситуацији и о својој туги. Старац их мирно саслуша. Њихове речи га уопште нису узнемириле.
- Тако стоје ствари, Старче, рече на крају неко од отаца. Блажени Теодосије, који је до тада ћутао, одговори:
- Идите, децо моја, и побрините се да све буде спремно за ноћашњу Свету Литургију. И ви се спремите па ћемо да дочекамо вече. ^
- Узалудна утеха, прошапта један монах.
- Старац га чу па рече:
- Да није можда, децо моја, наш Бог ослабио у својој сили? Можда Онај који је у пустињи хранио народ израиљски, данас више није у положају да даје? Или можда Онај који је са пет хлебова и две рибе наситио мноштво које га је следило, не може више да чини чуда?
Монахе су задивиле Старчеве речи, али више од свега задивила их је његова вера и његово убеђење да ће све ићи како треба. Пођоше да изађу из Старчеве келије, када га зачуше како говори:
- Да спремите не само Олтар, него и васкршњу трпезу. И да знате, оци моји, да ће се Онај који се стара о птицама небеским, постарати и за нас.
Оци одоше ћутке. Старчеве речи биле су заиста утеха њиховој туги и разочарењу. Али негде у дубини осећали су да им је те речи Старац упутио само зато да би ублажио њихову забринутост. Били су скоро сигурни да неће моћи да прославе Васкрс.
Сунце је већ било зашло када се зачуло куцање на
вратима. Оци се збунише. Ко би то могао бити у то доба и у тај дан... Отворише главна врата манастира и суочише се са неким незнанцем. Са собом је имао две натоварене камиле.
- Оци благословите, рече незнанац.
- Бог те благословио, одговорише монаси.
- Опростите ми што вас узнемиравам у ово доба, али дешава се нешто што не могу да објасним, рече незнанац и настави: Заветовао сам се да сваке године у
овај дан носим намирнице у један скит, ту ниже. И већ сам уобичајио да ту будем на ноћној васкршњој литургији, а следећег дана да се вратим. Тако пођох и ове године. Но, кад сам стигао овде изван вашег манастира, ове две моје камиле зачудо престадоше да иду, клекнуше доле те их је било немогуће подићи и натерати да наставе. Никако нису слушале. Тада, дакле, помислих, можда је, на крају крајева, воља Божија да ове ствари остану овде. Зато сам вам покуцао, носећи се мишљу да вама оставим ове намирнице, и моје камиле одмах устадоше и приђоше улазу у манастир.
Била је то заиста Божија воља. Његова промисао се побринула за потребе манастира. Храна коју им је донео незнанац била је довољна не само за васкршњу празничну трпезу, него све до Педесетнице, па и дуже. А ни просфора за Божанску Литургију није недостајало свих тих дана.
Монаси су се дивили Старчевој вери у Бога. Од тога дана су Светог Теодосија поштовали још више, док је у њиховом животу нада у Бога заузела посебно место.
Служба Богу и роду
Васкрс у Јерусалиму
теологија
Молитва је вода жива којом душа гаси жеђ
Њему смо сви исти. По истим законима и правилима ће нам судити. Једино Њему није важно јесмо ли Срби, Хрвати, Жидови, православци, римокатолици или муслимани, црне или беле боје коже. Kада дође Судњи дан нећемо се разликовати по овоземаљским обележима. Постојаће само једно правило по којем ћемо се разликовати- наша дела. „А зашто видиш трун у оку брата свог, а брвно у оку свом не осјећаш? “ (Мт 7,3) рече Господ с намером да нас опомене да нисмо ми створени да правимо разлику између наших и туђих грехова нити да другима судимо. Наши грехови су једнаки по тежини. Разлику можемо направити искреним покајањем. “Покајте се јер се приближава Царство небеско“( Мт 3,2) викао је пророк св Јован Крститељ у пустињи народу како би им указао да се ближи Судњи дан. У данашњем времену појављују се људи који тврде да су пророци и да су од Бога изабрани и послани како би нас припремили за други долазак Господа Исуса Христа. Таквим људима не треба веровати и њих се треба чувати. Како их препознати, питање је многих верника упућено духовним вођама. Наша сумња у Бога често нас води у кривом смеру. Наша вера не треба бити пољуљана ни у једном тренутку. Она мора бити искрена, јака и чврста. „Ко има уши нека чује“ (Мт 13,9) рече Господ народу којем је проповедао, али Га не разумеше јер беху слепи поред здравих очију. Многи слепи препознаше Га по Његовом гласу и мољаше Га за исцелење. Зар ћемо и ми као фарисеји осудити нашег Цара викати му: „Зашто си дошао да нам сметаш кад је нама боље дoк Ти ниси ту!? “
Кад ће доћи Судњи дан, нитко не зна. Да се припремимо, нећемо имати времена. Ако кренемо сад, можда успемо пронаћи спасење. Битно је да пробудимо на време нашу свест о пролазности. Имати скупи ауто, мобилни, луксузне куће и викендице, небитно је. Ништа од тога нећемо носити са собом. То су нам ствари непотребне. Пролазне су као и ми. Данас могу имати неку цену и моћ, али сутра не мора бити тако. Лако могу постати непотребне и небитне, замењиве су. Производ су наше доколице као и отуђености од Бога. Настале су онда када смо подлеги искушењу. Страх је један од проблема који муче модерног човека. Он је доказ наше удаљености од Бога. Решит га се једино можемо када повратимо веру и љубав у Бога. То је једино можемо кроз молитву. Буђењем свести да је Бог с нама и да нас није напустио отераћемо демоне од нас. И сами Адам и Ева када су прекршили заповест Божију покушали су се сакрити јер их је био страх Његове казне. Заборавили су због силног страха да је Бог милостив. Бог је присутан у сваком часу и на сваком месту. Са истинском жељом и молитвом можемо повратити нашу изгубљену веру. Молитва је оно што нам свима недостаје.
„Молите, и даће ба се; тражите и наћи ћете, куцајте, и отвориће вам се“ – говори Господ (Мт 7,7) Молитва је разговор наше душе са Богом. По уверењу светих отаца наших, оно што је ваздух за наша плућа, то је молитва за нашу душу. Као што тело не може да живи без ваздуха тако и наша душа не може да живи без молитве. У данашње време, када свако жури за пролазним стварима овог света; када немамо времена да разговарамо ни са својим ближњима, молитва је све мање присутна и нестаје из нашег живота. Савремени човек заборавља бит молитве. Он се моли када му затребају пролазне ствари (новац, ауто, кућа, итд.) и када се нађе у невољи. У његовим ретким молитвама често уме само да каже „ Боже помози!“ и „Сада ми хитно треба Твоја помоћ!“ Молитва не треба да буде само наше тражење помоћи од Бога и наше захтевање. Треба да буде наша захвала Богу. Апостол Павле каже: „ Молите се Богу духом у свако време... Молите се Богу без престанка“ (Ефес. 6,18; 1. Сол. 5,18). Овим није хтео рећи да ништа друго не треба радити, но за време рада треба да мислимо о Богу и у срцу да одржавамо молитвено расположење. Молитва не треба имати шаблон. Богу су најмилије оне молитве које изговарамо из чистог срца са поверењем према Њему. Није лако започети молитву. Треба имати храбрости. Често се нађемо у ситуацији када би се радо помолили Господу, али не знамо како. Не можемо наћи нама најбољу реч којом би започели наш разговор с Богом. Њему количина и квалитета речи није битна. Можемо једном простом реченицом рећи много више него нетко тко ће по два-три сата седити пред иконом и изговарати многобројне реченице. Не узносимо своја дела каo фарисеји у молитви јер ко се пред Богом сам узноси, пред другима ће бити понижен. Молитва треба да буде искрена, од срца и да је у тајности. Господ Исус Христос нас у Својој Беседи на гори подучава како да се молимо рекавши: „Када се молите не будите као лицемери; јер се радо моле стојећи у синагогама и на раскршћима,да се покажу људима; заиста вам кажем, примили су плату своју. А ти када се молиш, уђи у своју собу, затвори врата своја и помоли се Оцу своме у тајности; и Отац твој који гледа у тајности испуниће ти. А када се молиш, не говори много као незнабошци; јер моисле да ће због многих речи бити услишени. Не будите дакле као они; јер зна Отац ваш шта вама треба, пре него што га замолите“ (Мт 6,5-8). Док се молимо своје срце требамо окренути Господу Исусу Христу. Потребно је да не будемо равнодушни, лукави, неверни и дволични. Иначе, каква нам је корист од молитве. „Ови људи приближавају Ми се устима својим, и устима својим поштују Ме, а срце је њихово далеко од Мене“ (Мт 15,8) рече Господ гневним гласом с намером да нам скрене пажњу на наше грешке док још имамо времена да се искрено покајемо.
Према томе, не стојмо у Цркви само како би после могли рећи да смо били у Цркви већ окренимо своје срце Господу јер ко се не моли Богу срцем исто је као да се не моли. Тада се моли само наше тело, а не душа, а то није исто. Када стојимо на молитви, стојимо пред Богом који све зна. Молитва доноси човеку безбројна добра: просвећује ум и очишћава га од злих помисли; озарева, загрева и омекшава душу; кроти и разгони страсти; оплемењује срце и запаљује у њему љубав према Богу и ближњима; доноси души мир, спокојство, топлину, радост, блаженство; привлачи Духа Светога у човека чини храмом Божјим. Она је оно што нам недостаје како би имали миран и спокојан живот. Не живимо живот без молитве јер нас он не води никамо. Испунимо свој живот молитвом јер ћемо на тај начин бити ближи Творцу, али и нашим животним циљевима. Молите се Богу и ваше молитве ће бити усклишене.
.